by MILAN NIKOLIĆ
"Pravi izbor priveska za ključeve mnogo više govori o vašem stilu nego skupo plaćeni komad garderobe", tvrdi urednica srpskog izdanja planetarno popularnog i, za svet mode i lifestyle-a decenijama neophodnog, magazina - ELLE. Nepogrešivo.Sitnice nas otkrivaju, na sitnicama "padamo", ukoliko sopstveni stil negujemo na domaćim, u prvom redu - medijskim, izvorima. Uostalom, život je veliki džak ispunjen malim stvarima, glasi sjajna misao, nažalost nepoznatog autora.Odlazak na trafiku i ono sto sledi odmah zatim: "Dobar dan, izvinite, imate li..." (ili, u ritmu savremene brzine i nekulture - bez ove uvertire) može biti dobra polazna osnova za skicu portreta Gospodina Kupca. Tokom devedesetih, kada su trafike bile najdominantnije obeležje prestonice (više od natovskog uranijuma ili pederskog "smrada" danas - tata Amfilohije Nikad Cenzurisani), šareno skladište zivota, od igle do lokomotive, uglavnom bez akciznih markica i podataka o poreklu, tek! Kada malo dublje i šire razmislim o tome, priznajem da nalazim mrvicu opravdanja za mlađahnog, budućeg ministra Jočića, koji je na jednu od trafika, nasrnuo svom svojom "snagom tela", kako je bar pisalo u policijskom izveštaju. Posle se uozbiljio, stavio kravatu i govorio o "kodeksu časti herojske JSO". Lično, prva faza u njegovom razvoju mi je simpatičnija. Ali, ne bih o tome. Ja sam danas išao na trafiku u malom i lekovitom mestu na Zapadu Srbije, da priuštim sebi neko štivo pored, na momente opterećujuće, "Kulture i imperijalizma", koja se nikako ne slaže sa kratkim pauzama između ležanja na magnetnom dušeku, kupki, masaža i kinezi terapije. Nije to klasičan odmor, vise mi leži uloga Muškarca na službenom putu ili, da ne zvučim pretenciozno, pisca Ašenbaha, pred samu smrt u Veneciji.
Trenutno sakupljam komade koncentracije u improviozvanom internet centru gde se održava svojevrsni turnir lokalnih momaka u nekoj kompjuterskoj igri koja ih goni da svi urlaju u glas i posmatraju me kao ničim izazvano svetsko čudo u njihovom dokoličarskom, nepromenljivom svetu, bez iznenađenja (u vidu natmurene osobe koja ništa ne "igra", pojavljuje se tu prvi put i nešto kuca po tastaturi). Inače, verovali ili ne,pored mene sedi crnac sa dvoje dece. Oni otvaraju mejl i takođe im je potrebna koncentracija, ali ovi uspaljeni bojsi su jači, rekli bismo - mnogoljudniji! Manjine su uvek manjine i njihov položaj je na svakoj koti Srbije - jasan. Posebno ukoliko pridodam da mi za vratom dahću dvojica Roma, nervozni, jer bi da se priključe turniru. I sve to u malom limenka kafeu usred ljupke provincije. Pravi kompliment za ovu sredinu je to što se trenutno u samo jednom od pet postojećih kafea - govori tri jezika plus isto toliko dijalekata. Jos jednom "inače" - u krilu mi je magazin ELLE. Moj ulov sa trafike. Skica za portret. Ne poznajem Sonju Kovacs, glavnu urednicu magazina, iako znam da je već neko vreme na toj poziciji. To je taj "parohijalni gen"u meni, budući da, kao i većina novinara, uvek saznam zbivanja na našoj "print" čaršiji - ko je otišao, ko je došao, kako, kad i zašto.Još od svog prvog uvodnika, a kada se pojavi novo lice na takvoj poziciji, to je ono što, po defaultu, prvo čitamo, Sonja je zvučala (pisala) drugačije. Vrlo korektno. Bez nagoveštaja onoga što će uslediti kasnije. A to je - stvaranje sadržajnog lista koji nudi više od većine u istom žanru. Ne obazirući se na prefiks "ženski", od prošlog broja redovno kupujem magazin ELLE, a bio sam nešto kao "random reader". Zašto sam postao "stalni"? Zato što mi je taj, prošli broj, pružio mogućnost da pročitam šta Basara misli o mutacijama institucije poznate kao "brak", iako u tome, po ličnom utisku, nije uspeo do kraja. Zatim, prošli ELLE mi je dao šansu da zavirim u "njujorški loft" Marine Abramović i da tu zateknem cipele istaknutog svetskog brenda specijalno za nju pravljene. Zašto je to bitno? Zbog toga što naizgled odudara od Marinine umetnosti koja je dobrim delom usmerena protiv globalnih (modnih i uopšte - konzumentskih) opsesija. To je kao kada pitaju Biljanu Srbljanović zašto je toliko verna Manolo Blahniku a u isto vreme "ne pristaje" na reč "brand"? Zatim, savremeni umetnici, fotografi, interesantan pristup aktuelnim fenomenima. Ništa od toga nije bilo u, do juče prilično "mlakom", ravnolinijskom, sterilnom, "već viđenom" ELLE-u.Sa izuzetkom odlične kolumne prof.Nede Todorović.
O svakom časopisu takođe mnogo govore ličnosti koje se unutar njega nalaze. Ne postoji efektniji odraz njegove "ideologije" u okvirima - levo, desno, ruralno, urbano, subverzivno, mainstream, od odabira intervjuisanih likova! U ovom, PREMIUM izdanju, meni je dovoljno što nalazim Albaharija, Miru Karanović, Zorana Ćirića, Draganu Ognjenović,Voju Brajevića, Gorana Paskaljevića, Aju Jung, Vesnu Brzev Ćurčić (redovno prisutna). I bez obzira na novinarska pitanja koja dobrim delom osataju u domenu klišea ("Šta je za vas uspeh?" ili ""Da li vam je, kao ženi, bilo lakše ili teže u muškom svetu?), ovi intervjui ili kolumne nisu neinteresantni za čitanje. I, budući da je tekst već u naslovu, posvećen ženama, vreme je da im se direktno i obratim. Razmišljam o ženi bez naročitih intelektualnih predispozicija, onoj kojoj je visoka umetnost nedpstižna i nerazumljiva, onoj koja postaje najčešća žrtva ovdašnjih medija, markirana kao plen za splačine (mučna literatura) koje na njoj zarađuju. Mislim na dobar deo tzv.književne scene, koja je medijski najzastupljenija, upravo zbog lakoće (besmisla, kiča) svog sadržaja. To su sve one, upotrebiću sintagmu Biljane Srbljanović -"ženice sa bilborda" .One koje nisu ni iz šinjela Džeki Kolins izašle. Jer da jesu, bile bi u svom pisanju barem povremeno duhovite i seksi. Raznorazne turbo spisateljice, hiperproduktivne i uvek u korak sa estradom, u šta se obično i pretvaraju promocije njihovih knjiga, najnovija su generacija medijsko vašarskih pošasti koje se kao "kanta izmeta" (opet citiram B.S) izliva na glave poštenih "recipijenata" gotovo svaki dan! Poslednja u nizu novih autorki, izula se na svojoj promociji (sva sreća nije bila organizovana na Sajmu knjiga) i bosonoga zgrabila mikrofon, dok je bend u pozadini treštao "ultimativni hit". Bio je to najupečatljiviji i najefektniji način da "kaže" nešto o svom romanu. Otprilike, kao kada dođete na slavu u neki tradicionalni dom koji vrlo drži do toga i na sred dnevne sobe zateknete sintisajzer i polugolu pevačicu.Ok, objasnila je nama pre nekoliko godina još, Dubravka Ugrešić, šta je DEMOKRATIZACIJA KNJIŽEVNOSTI. Jasno nam je da su rampe podignute i da literarni hram pušta u svoje okrilje sve -od cica do ubica. Ali, kada bilo koja od vas uzima u ruke razne "ringišpile", "grešnice", "hepiendove", "prijateljice", "ostrva muskaraca i obale žena", "gospodina pravog ili pogrešnog", neka ima na umu da tim gestom samu sebe beskrajno ponižava. Poštenije je i ekonomičnije kupiti tabloid na kiosku, nego neku njegovu proširenu verziju koja se zove "knjiga" a potpisuju je one koje se nisu uspele ostvariti kao ono što su zaista želele da budu - pevačice, starlete, supruge tajkuna, visokoplaćene porno glumice. I kroz "pisanje" olakšavaju sopstvenu frustriranost plus postaju javne ličnosti pride. Gde ćeš veće sreće? Na tom vašarištu savremene popularne književnosti, kao "manekeni knjiga" pojavljuju se iliterate, antipodi bilo kakve "pismenosti". Recimo, Ivan Ivanović, beskrajno simpatičan dok je vozio onaj taksi znanja i užasno odbojan od kada ima svoje "veče", promoviše "Zauvek u srcu", roman prvenac, inače sasvim pristojne osobe i novinarke Vesne Dedić. Šta se njoj u međuvremenu desilo, previše fancy žurki sa S.Marinković ili slava zbog tiraža ovog štiva za popodne, to niko ne zna. O manufakturi "umetnosati" Bobić Mojsilović ne bi trebalo trošiti reči jer ih nema dovoljno za takvu multitalentiranost sa neizbežbnim nacionalnim, heteroseksualnim, srpskim bre! prefiksom. Drage moje, čitajte Fransoaz Sagan, Suzanu Tamaro, Ljubicu Arsić, Margaret Jursenar, Dubravku Ugrešić...toliko toga ima u knjižarama, lociranim na svakom ćošku. Čitajte pametne muškarce koji pišu jednostavnim stilom, u širokom luku od Huseinija do Murakamija. Pored mog matičnog magazina (i nekolicine sa kojima sarađujem: MH, Jasmin, Inspire, Fashion Avenue...ovo nije puka "korporativna korektnost", već iskren stav) iza čije svake reči stojim, ali nije red da ga ja analiziram i hvalim, Kuća stil, čitajte ELLE. On diše elegancijom. Prefinjene chiaro scuro fotografije, literarni deo (ELLE biblioteka) koji nudi "fikciju" kvalitetnih autora tj.MODERNU REINTERPRETACIJU SEDAM SMRTNIH GREHOVA kroz formu kratke priče, pristup modi sa aspekta istinskih znalaca. Bavljenje VLADAJUĆIM MITOVIMAnašeg vremena kao što su SAMOĆA, PRAZNINA, STRAH, APATIJA...Postoji li jači dokaz za ovo poslednje, od činjenice da je editorijal tim magazina Jelenu Janković, izvukao iz "Mone" i jezivih ralja grandovske estetike i za potrebe svojih strana načinio prefinjenom, sofisticiranom, elegantnom, urbanom čak? Moj odnos prema modi je ambivalentan. Divim joj se kada je sretnem na manirističkim platnima Bronzina ili El Greka, na dekadentnim prizorima Tamare Lempicke ili kroz objektiv velikih umetnika fotografije. Nikada je mediokritetski ne pocenjujem, smatrajući je neozbiljnom, neprimerenom za krug "elitnih umetnosti". S druge strane, kao i razne inovativne stvari kroz minule dve decenije, moda je ovde izblamirana. Čisto radi upoređenja, sećate li se ko je ovde prvi imao pejdžer? Mobilni telefon? Ko se u Srbiji, tokom Miloševićeve ere, bavio modom kao da se ništa okolo ne dešava? Kao da se živi u jednoj normalnoj, zdravoj i uređenoj zemlji? Dakić bez Mikić, Jakić plus Marić pride Lazanski, "Jul je cool" manekenke i nekoliko entuzijasta ne računajući par kreatora i kreatorki dostojnih tog zvanja? Nisam kompetentan da komentarišem editorijale tog tipa, ali umem da prepoznam urbanu poeziju editorijalaONE NIGHT ESCAPE u ovom magazinu!Zbog toga se i pitam - zašto ne znamo više o Sonji Kovacs? Gde je ona kao gost u emisijama, stilski savetodavac,edukator, kompetentni komentator jedne modne scene kakva kod ona bila? Konačno, na čelu ženskog magazina, par excellence, imamo ženu čija pojava, pisanje, komunikacija, stavovi, način "komponovanja" časopisa odiše elegancijom? To nije jednostavno - karakteristika, to je umeće. Zahvljujući njoj, barem sto žena u Srbiji je, samo na osnovu PREMIUM issue, saznalo ko je Tina Modotti! U sredinama, poput ove, gde je kontaminacija mnogo veća, nego što se zaista misli, to nije mala stvar! Dok god devojčice i dečaci budu na PINKU (to je ona moderna zgrada na Dedinju u koju Borka Pavićević nikada nije ušla:)!) kako da se obuku, ponašaju i govore, dotle od transformacije mentaliteta - slaba vajda! Sećate li se kako je 2001.za vreme vladavine prve generacije DOS-a, na čelu sa premijerom Đinđićem, počelo, tiho i nenametljivo dekontaminiranje televizije? Demontaža medijske TVRĐAVE ŠUNDA? Odjednom više nije bilo prostora za "skandalozne talk show" programe i njihove sramne protagoniste, odjednom od "ljubavi i mode" ostalo je samo sećanje na Rušku i njene maksime o "samodopadanju", od Borisa Bizetića i čitave svite čudnih kreatura ubeđenih da je to što rade humoristčno - samo LP Rokera s Moravu! Ali, brzo su vaskrsli. Čak i prevazišli razine na kojima su privremeno sasečeni. Došli su "narodnjaci" da stvari vrate na "staro i sigurno" uz medijsku ikonografiju koja je tako dobro "radila posao" u vreme diktature da bi bio greh oduzimati narodu srž njegovog bića.
Zbog dana kao što je bio jučearšnji volim jesen. Jesen bez ijednog tonaliteta sive, sa mnogo crvene, žute, smeđe i zlatne. Dan je počeo savršeno već samom činjenicom da sam odspavala par sati u komadu ...
Dan se nastavlja ... Jurim sa starijom ćerkom na vrtićki rođendan, predivno dvorište, jurcanje, smeh , torta i kao šlag na tortu....pinata iz koje ispada bezbroj slatkiša, cika, vriska i radost...
Dolazim kući i spremam se na veliko grand finale... New York Philharmonic live in Belgrade! O kakvo je uživanje bilo slušati ih! I sama činjenica da su tu i da ne morate da preletite okean radi ovog koncerta. Beograd je svet and I like it!
Ovaj koncert koga s pravom nazivaju muzičkim događajem godine je zatvorio ovogodišnji Bemus. Najstariji američki orkestar je skoro proslavio 15 000-ti koncert. Takođe, kao dokaz da klasika i moderna idu zajedno stoji činjenica da je NY filharmonija omogućila svojim poštovaocima da putem interneta preuzmu snimke koncerata a orkestar je u sezoni 2009/2010. ponudio prvi u svetu iTunes Pass za klasičnu muziku.
Ovo nije prvi put da gostuju kod nas. Pre više od pola veka, tačnije 1959. godine predvođen slavnim Leonardom Bernštajnom, slavni američki orkestar gostovao je u Domu sindikata.
Ali, da se vratimo sinoćnjem koncertu. Predvođen sadašnjim muzičkim direktorom, dirigentom Alanom Gilbertom, orkestar je svoj nastup počeo srpskom pa potom američkom himnom.
Prvo smo slušali Debisijev Preludijum za popodne jednog fauna koji me vratio na početak priče, vidim setnu impresionističku sliku jesenjeg podneva i osećam opet onaj povetarac na licu.
Potom Jan Sibelijus i njegov koncert za violinu i orkestar u d molu i briljantan solista Leonidas Kavakos. Publika frenetično pozdravlja njegovo bravurozno izvođenje.
Posle kratkog bisa opčinjeni izlazimo na pauzu. Za kraj Brams! Mistika, seta, rapsodija, preplitanje osećanja...ma pravi rollercoaster...
Prizemljenje! The end!
Krećem kući sa ružičastim naočarima i opet verujem da svet jeste lepo mesto!
Dakle nabavite instant moustache,
na netu ima mnogo modela za printanje, izdvajam ovaj na sajtu Marte Stewart.
Svakako odlična porodična aktivnost, odaberite za svakog po brke i zabava može da počne! To će biti idealna prilika da napravite set fotografija za pamćenje a najviše će svakako uživati klinci.
Moustache party je pravi hit!
Napravite brkate mafine i podelite svima brke po izboru.
Ima toliko vrsta i podvrsta te će to biti idealna prilika za smehotresno analiziranje prema vrsti i tipu brkova koji je svaki gost izabrao (Hitler type, Dali type, kao četkica za zube, u obliku konjske potkovice etc).
Devojke mogu da odaberu i fashion brkove sa leopard, zebra printom ali i nezaobilazni red lips.
Ukoliko neko ne preferira mustaće, pripremite naočari.
I venčanje može biti zgodna prilika da se iskoristi ova ideja, što da ne? Pogledajte.
Ako pak imate goste za koje znate da im se ideja ne bi svidela (tetke sa ladnim trajnama) a vi ih podelite samo odabranima i napravite bar jednu šašavu fotografiju.
Ovakva šolja može da doprinese boljem raspoloženju...
Ali i brkati poklon! Ne znam koliko bi se dama obradovalo ali je štosno...
.....da se zna ko nosi brkove u kući!
O knjizi sam čula sve pohvale ali sam se nakanila da je pročitam kad je dospela na bestseler listu. Priznajem da sam skeptik kad nešto opčini milione ljudi a pogotovo kad je na naslovnoj strani scena holivudskog filma te sam ovo delo nepravedno pripisala takozvanom chik lit-u.
Knjiga predstavlja autobiografsko putovanje spisateljice Elizabet Gilbert. Ona je zasićena klasičnim životom koji za većinu predstavlja ostvarenje svih snova. Ipak, ne pristaje na kompromise, odlučuje se na promenu, proživljava lični pakao, rastanak sa mužem, lošu vezu.
Kao vid terapije zacrtava put kroz tri zemlje: Italiju,
Indiju
i Indoneziju
gde proučava zadovoljstvo, duhovnost i ravnotežu između ta dva. Ovo putovanje predstavlja intimnu jednogodišnju hroniku. Čitajući je prolazimo kroz fantastične predele ove tri zemlje, učimo o kulturi, jeziku, uživamo u spisateljicinim dogodovštinama i ljudima koje sreće na tom putešestviju ali paralelno imamo priliku da pratimo njen unutrašnji tok svesti, previranja, poniranje do najdubljih emotivnih nedoumica, problema – prisustvujemo njenom sazrevanju u svakom smislu. Inspirativno, potresno, samokritično ali i vrcavo, zanimljivo, duhovito. Jednom rečju - fantastično!
Što se filma tiče, dovoljna mi je činjenica da ću gledati holivudsku miljenicu i zanosnog Havijera Bardema na filmskom platnu u ovoj avanturi.
Očekujem da nema mesta bogznakakvoj dubini u blokbasterskom konceptu ali ne sumnjam da će me fotografija predela ostaviti bez daha. Kao i humor naravno! Ne izlazim bez osmeha na licu!
Zadovoljstvo, hmmm. Svakako Škotska. Oduvek me privlačila ta lepa zelena zemlja. Gledajući fotografije osećam miris kiše i obrasle mahovine. Vidim patinu srednjevekovnih zamkova i čujem privlačan naglasak koji kao da golica grlo. Pijem čaj i uživam.
Duhovnost. Japan. Mešavina tradicije i moderne tehnologije. Mir pri pogledu na pagode i užurbanost gradova. Egzotična hrana, lepota gejši i odvažnost samuraja (Ken Watanabe – big like). Razmišljam o večnosti.
Ravnoteža. Tanzanija. Malo avanture na afričkom kontinentu nije naodmet. Safari, vožnja kanuom, treking kroz prašume, odmaranje na plaži. Kilimandžaro, Zanzibar... Lek za telo i dušu...
Flash back!
Gledam kroz prozor kišu koja dobuje po prozoru. Lepo mi je i toplo, ispijam svoj prvi nes. Uživala sam na ovom kratkom virtuelnom putovanju.
Koje su vaše tri zemlje?
Razmišljajte o tome i uživajte kao da ste već tamo!
