Šetam sa ćerkom koja me uvek iznenadi nekim pitanjem ili konstatacijom. Radoznalost joj je glavna osobina do te mere da smo je prozvali „hej, hej, znaš li šta“. Idemo tako - ona širom otvorenih očiju, gleda u nebo, posmatra ptice, skakuće a ja zadubljena u svoje misli iz kojih me trgla pitanjem:
- Mama, jel mogu ptice da odlete u svemir?
- Ne mogu.
- A zašto?
- Zato što je suviše daleko, postoji mnogo omotača oko zemlje...
- A avion?
- Ne može ni on.
- A ko može?
- Raketa, ona je najbrže prevozno sredstvo
- A jel postoji neko prvozno sredstvo brže od rakete?
- Pa......hm.... mislim da ne.
- Onda ću ja kad porastem izmisliti i napraviti takvo prevozno sredstvo...
Kad si mali sve je jednostavno i moguće. Veruješ u čuda i sanjaš velike snove. Pubertet je još uvek na krilima takvih misli a i dvadesete godine života.
A onda, uhvatiš se u kolotečinu svakodnevice, iscrpljuć posao, deca, porodica, brak, prijatelji i zaboraviš da sanjaš. Da svuda stigneš i sve postigneš (uglavnom da se uveče mrtav umoran sručiš u krevet).Oko tridesete postaješ polako svestan da neke velike snove možda nikad nećeš ispuniti.
Zašto je to tako? Kad bi se vratili samo trenutak u našu dečju pamet, možda bi se osmelili i napravili prvi korak ka nečemu što smo oduvek želeli. Možemo svakodnevicu osvežiti nekim lepim stvarima koje će nam pomoći da uhvatimo taj čuveni trenutak. Možda dobijemo ideju kako da napravimo nešto brže od rakete. Možda učinimo lep gest, odemo na iznenadno kratko putovanje. A nekad je dovoljno da samo udahnemo duboko, osetimo povetarac na licu i uživamo u pogledu na pticu u letu.